Lenjivci

   Životinja lenjivac obuhvata šest vrsta sisara srednje veličine koji žive u Srednjoj i Južnoj Americi i pripadaju familijama Megalonychidae i Bradipodidae, koje spadaju u rod Pilosa. U rod Pilosa pored lenjivaca spadaju i južnoamerički mravojedi.Taksonomski podred lenjivaca je Folivora (ili Phyllophaga) što znači “listojedi”.
   Današnji lenjivci su svaštojedi. Oni mogu da jedu insekte, male guštere i strvine, ali pretežno jedu pupoljke, mlade grane i lišće pretežno drveta Cecropia. Izuzetno su adaptirani na život u krošnji visokog drveća. Lišće, njihov glavni izvor hrane, im pruža veoma malo energije i hranjivih sastojaka i ne vari se lako. Lenjivci zbog toga imaju veliki i specijalizovani želudac koji ima više odeljaka u kojima simbiotske bakterije razlažu žilavo lišće. Skoro dve trećine težine tela dobro nahranjenog lenjivca se sastoji od sadržaja njegovog stomaka i proces varenja može da traje i više od mesec dana.
   I pored toga lišće pruža veoma malo energije pa se lenjivci sa tim nose pomoću niza različitih vidova prilagođavanja: imaju veoma nizak nivo metabolizma ( manji od polovine očekivane vrednosti za životinju te veličine ), i zadržavaju nisku telesnu temperaturu kada su aktivni (30 do 34 stepeni celzijusa) i još nižu kada se odmaraju.
   Iako nisu u stanju da opstanu izvan tropskih šuma Južne i Srednje Amerike, u ovom okruženju lenjivci su izuzetno uspešna bića: u pojedinim oblastima na njih otpada dve trećine svih sisara. Od šest živućih vrsta samo jedna vrsta troprstog lenjivca – Bradypus torquatus, trenutno ima status ugrožene vrste. Međutim sve veće uništavanje južnoameričkih tropskih šuma može uticati na ugrožavanje opstanka svih ostalih vrsta lenjivaca.

Tarsier

Najmanjeg primata na planeti prepoznaćete po ogromnim, okruglim očima.  Živi u Jugoistočnoj Aziji (Filipini, Sulavesi, Sumatra, Borneo). Noćna je životinja, može da gleda u mraku i bez problema okreće glavu u punom krugu. Ima meko krzno bež ili oker boje. Dugačak je 10 do 15 cm, a rep mu je dug od 20 do 25 cm, hrani se insektima, ali hvata i slepe miševe, guštere i zmije. Veruje se da jednim skokom može da uhvati i pticu u letu. Mali tariseri se rađaju sa krznom otvorenih očiju i sposobni su da se odmah veru po drveću.

Tasmanijski đavo

   Tasmanijski đavo je pripadnik reda torbara, koji se može naći samo u Tasmaniji, odakle mu i sam naziv potiče. Pre 600 godina bili su prisutni i na australijskom kontinentu, ali su istrebljeni lovom, bili su plen divljem psu - dingu.

   Love svoj plen sami, ali jedu u grupi, pritom prave veliku buku ispuštajući hrapave glasove koji se čuju kilometrima daleko, jer se oko lovine okupi i do 12 jedinki. Mogu pojesti i do 40 % svoje ukuone mase. Spadaju u životinje sa najmanjom potrošnjom vode.
   Ove životinje svojim izgledom podsećaju na manjeg psa, samo su puniji i mišićaviji. Tasmanijski đavo je najveći karnivoni torbar na celom svetu.   Njihove prednje noge su nesto duže od zadnjih i mogu trčati impresivnom brzinom od 13km/h. Mužjaci su uobičajeno nešto krupniji od ženki. Telo mužjaka je prosečne dužine od 65cm, a rep im je dug oko 25cm, masa iznosi oko 8kg. Ženke su duge oko 57cm, rep je dug oko 24cm, masa je oko 6kg. Ima duge vibrise na njušci, koji im pomažu pri traženju plena, jer love noću, kao i pri lakšem detektovanju drugih pripadnika njegove vrste tokom potrage za hranom. Imaju jedan set vrlo oštrih zuba koji služe za lov i komadanje plena, lagano rastu tokom života. Analize jačine ugriza kod životinja jasno dokazuju da u odnosu na veličinu svoga tela, tasmanijski đavo ima najsnažniji ugriz od svih živih sisara na našoj planeti. 

   

Lorisi

   Lorisi su porodica iz reda primata. To su vitke životinje, stanovnici krošnji koji su bliski srodnici s porodicom galagija. Porodica se deli na četiri roda sa osam ili devet vrsta.

Lorisi žive u tropskoj, centralnoj Africi, kao i u južnoj i jugoistočnoj Aziji.

   Lorisi imaju gusto, vunasto krzno, najčešće sivo, ili smeđe obojeno koje je sa gornje strane tela nešto tamnije. Velike oči, svojstvene noćnim životinjama, okrenute su im prema napred. Uši su im male i česo delimično skrivene u krznu. Repovi su im kratki, ili ih uopšte nemaju. Tela su im duga izmedju 17 i 40 cm, a teže od 300 grama do 2 kilograma
   Lorisi su noćne životinje koje žive na drveću. Za razliku od galagija, odlikuju se laganim, promišljenim pokretima i nikada ne skaču. Svojim snažnim prednjim ekstremitetima se tako čvrsto drže za grane da ih ni silom nije moguće skinuti. Većina lorija su samotnjaci, ili žive u najviše malenim porodičnim zajednicama.
   Najvažnija hrana lorisa su kukci. Uz njih, jedu i ptičja jaja, ali i voće i sok stabala.
   Skotnost lorisa traje četiri do šest meseci, nakon čega se rađa jedno do dvoje mladunaca. Oni se drže za krzno na majčinom trbuhu, ili u gnezdima čekaju da se vrate majke iz potrage za hranom. Nakon tri do devet meseci prestaju da sisaju, a sa deset do osamnaest meseci dostižu polnu zrelost. Životni vek im može biti do 20 godina.

Akita Inu

Akita Inu je rasa pasa, poreklom iz Japana, nazvana po provinciji Akita. Neustrašivi je čuvar, jako izražene ličnosti i karaktera. Akite su poznate kao odani i hrabri psi sa razvijenom inteligencijom.
Akita je jako cenjena u Japanu i predstavlja jedan od nacionalnih simbola Japana. Zbog svoje cenjenosti, u prošlosti su samo japanski plemići mogli da je poseduju. Akite su dugo korišćene za lov i borbe pasa, a danas se isključivo koriste kao kućni ljubimci.

Aska

Akita Inu umeju biti veoma agresivni prema nepoznatim osobama i drugim psima (posebno istog pola). Radije će živeti u kući / stanu, bez drugih kućnih ljubimaca, osim ako su odrasli sa njima. Kod mužijaka je karakteristično da ne podnosi druge pse. Naime, Akita definitivno nije pas kojeg ćete pustiti da veselo skakuće u gomili drugih pasa. Kod ženki je ta neterpeljivost puno manja ili je gotovo ni nema. Izuzetno veran svojoj porodici i vrlo nezainteresovan za druge osobe. Kad vam neko dodje u goste, oni se mogu radovati, ali nakon par minuta izgubiće interes i otići svojim poslom.

Istraživanjima i analizama DNK utvrđeno je da je Akita među najstarijim rasama pasa na svetu. Prema istorijatu od 1603. godine u oblasti Akita, psi Akita Matagi (psi srednje veličine za lov na medvede) korišćeni su za borbe pasa. Od 1868, Akita Matagis je ukrštan sa tosom i mastifima. Kao rezultat toga, veličina Akita se povećala, ali karakteristike udružene sa špicevima su nestale. Godine 1908. borbe pasa su zabranjene, ali Akite su bez obzira na to, sačuvane i poboljšane kao velika japanska rasa. Kao rezultat toga, devet najboljih primeraka Akita je 1931. godine proglašeno "nacionalnim blagom". Poštovanje prema svojoj nacionalnoj rasi narod Japana je pokazao i štampanjem markica sa likom Akite "Tachibana" koji je jedan od  retkih čistokrvnih Akita koji su preživeli Drugi svetski rat.