Današnji lenjivci su svaštojedi. Oni mogu da jedu insekte, male guštere i strvine, ali pretežno jedu pupoljke, mlade grane i lišće pretežno drveta Cecropia. Izuzetno su adaptirani na život u krošnji visokog drveća. Lišće, njihov glavni izvor hrane, im pruža veoma malo energije i hranjivih sastojaka i ne vari se lako. Lenjivci zbog toga imaju veliki i specijalizovani želudac koji ima više odeljaka u kojima simbiotske bakterije razlažu žilavo lišće. Skoro dve trećine težine tela dobro nahranjenog lenjivca se sastoji od sadržaja njegovog stomaka i proces varenja može da traje i više od mesec dana.
I pored toga lišće pruža veoma malo energije pa se lenjivci sa tim nose pomoću niza različitih vidova prilagođavanja: imaju veoma nizak nivo metabolizma ( manji od polovine očekivane vrednosti za životinju te veličine ), i zadržavaju nisku telesnu temperaturu kada su aktivni (30 do 34 stepeni celzijusa) i još nižu kada se odmaraju.
Iako nisu u stanju da opstanu izvan tropskih šuma Južne i Srednje Amerike, u ovom okruženju lenjivci su izuzetno uspešna bića: u pojedinim oblastima na njih otpada dve trećine svih sisara. Od šest živućih vrsta samo jedna vrsta troprstog lenjivca – Bradypus torquatus, trenutno ima status ugrožene vrste. Međutim sve veće uništavanje južnoameričkih tropskih šuma može uticati na ugrožavanje opstanka svih ostalih vrsta lenjivaca.
